Zovem se Lemana. Dvadeset i četri su mi godine. Živim u dobu napretka medicine i tehnologije, poskupljenja svih životnih namirnica, smanjenja plata i radnih mjesta, porasta organizovanog kriminala i oboljelih od covid-a, povećanja iseljavanja, hiperprodukcije kadra iz privatnih obrazovnih institucija, velikih očekivanja i brojnih razočarenja, porasta broja političkih stranaka i sve su prilike entiteta. Šutnja je znak odobravanja, zato progovaram.
Đe si ba, ima li kakvog posla za onu moju malu, ništa ozbiljno samo neka joj ide staž?Imaš li broj profesora obligacija, samo joj je taj ispit ostao? Daj završi mi bolan građevinsku. De ti daj sto maraka komisiji, ko još pada vozački? Ne radi ovdje aparat, dođite mi popodne privatno. Svi kradu, ti bi da budeš pošten? Ma to je samo mali znak pažnje, hvala ti što si mi pazila mamu. Parkiraj tu i upali sva četiri. Imaš li broj onog iz porezne, trebam danas pa da ne čekam dugo? Možemo li se ikako dogovoriti? Kada tamo dođeš, samo reci da sam te ja poslao. Možeš li šta u socijalnom, nema ovjerenu knjižicu, znaš? De ba, daj mu pitanja, nek se ne bruka. Ja samo da nešto pitam, sekundu. Imamo l’ koga na medicini, profesor je obara peti put? Ma nije da je nešto talentovan, ali zapeo samo za likovnu akademiju. Samo se ti njemu javi i ništa se ne sekiraj. Postavit ćemo mi svog čovjeka.
Svaki dan iste rečenice, svaki dan suočavanje sa istim ljudima i sistemom. Znam ja nas, u isto vrijeme zli i neograničeno dobri. Po nesebičnosti lirskoj, a mržnji epskoj. Velikima je dobro, sitni neka se snalaze u svojim ruinama. Zbog njih visokih i velikih, svako od nas ima nekoga s čijim se odlaskom pomirio jer zna da je tako moralo biti, a trebalo je drugačije. Trebala su doći ljepša vremena za ovu još ljepšu zemlju. Sada kada je i slika na televiziji u boji, jedino je budućnost Bosne i Hercegovine postala crno-bijela. Svaki danom sve je više jednosmjernih karata, za život na adresama izvan granica bosanskih. Sve duži redovi ispred njemačke, slovenske, austrijske ambasade. Sve veći broj upisanih na kurs stranog jezika.
Idi. Radi. Zaradi. Ponesi komad Bosne u sebi, pa pojačaj sevdalinku u nekoj njemačkoj Staße. Kreni. Vakat je. Spakuj sve fotografije, uspomene, diplome, priznanja, pohvale, indeks i radnu knjižicu. Pa nazovi svoje na pauzi između dva posla. Slaži da si dobro i da te ništa ne boli. Prešuti nedostajanje. I ne izgubi usput onaj naš humor. Ma zezaj se i na njemačkom. Objasni im šta nam je ba, bolan, burek, rahatlokum, ćevapi i fildžan. Zagrli i sve svoje ožiljke, suvenire iz djetinjstva. Zagrli sva nedostajanja, ali ostani uspravan-jer inat, silan, bosanski. Zagrli i nju. Ne mrzi je, nije ona kriva. Lijepa je, a sistem joj ne valja. Ne valjaju možda ni ljudi, ali ona traje, ima je…zbog onih kojima je lijepa, zbog onih kojih ona nema.
To bi bilo od mene, a šta ono rekoste koliko se čeka na termin u njemačkoj ambasadi?

aviary-image-1563706763838-01.jpeg

 

OSTAVITI ODGOVOR