U sklopu IMEP projekta na temu “Internet kao jedinog prozora u svijet u dobu korone” razgovarala sam sa Teodorom Savić.

Teodora Savić je rođena 28.01.1991. godine u Jagodini. Osnovnu i srednju školu je završila u Jagodini, odličnim uspehom. Studirala i u roku završila osnovne i master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored naučno-istraživačkog rada bavi se i kreativnim pisanjem. Neki njeni radovi objavljivani su na sajtu “Punjeni paprikaš” i bili vrlo primećeni. Određene pesme su joj objavljivane u časopisima, pa se tako njena pesma „Mlečni put“ našla u studentskom časopisu „Vesna“. Za grupu pesama posvećenim Branku Miljkoviću dobila je pohvalu pod nazivom „Brankovo pismo“. I njeni naučno-istraživački radovi bili su veoma dobro prihvaćeni. Diplomski rad objavljen joj je u „Godišnjaku“ Katedre za srspku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Nekoliko godina radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama, vodi svoj blog pod nazivom tejinepromaje i Instagram profil “Teyaideya”. I dalje piše pesme i priče. Trenutno je na doktorskim studijama Srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Prošle godine negde u ovo vreme bili smo unezvereni, uzrujani i vrlo uplašeni. (Ne vidim da se išta mnogo promenilo do danas.) Na početku cele priče o koroni ljudi su najpre pohrlili da se obezbede toalet papirom i brašnom, ne razmišljajući potpuno razložno o situaciji koja je tada nastajala. Pali smo do najnižih pobuda, pitajući se kako preživeti. Iako to ne želimo da priznamo, jer zaboga, nismo slabići, st
rah i smrt gvirili su iza svakog ugla. Međutim, čovek je tako napravljen da kad gleda u oči toj najvećoj nepoznanici, od početnog paralizujućeg straha instiktivno brzo iznalazi načine da taj strah, ako ne prevaziđe, onda bar ublaži ili maskira. Jedan od najlepših načina za takvo prevladavanje je umetnost. A šta je umetnost bez publike, što bi Dali rekao, “namigivanje devojci u mraku – ti znaš šta radiš, ali ona ne zna”. Srećom, pa je današnje vreme sposobno da osvetli taj mrak, najpre mogućnostima koje nam internet nudi, a njih je mnogo. Na prvom mestu tu su društvene mreže. Verujem da su u vreme prvog “naleta” korone  one doživele svoj procvat, koji će izgleda trajati unedogled. (Što, svakako, ne mogu da tvrdim, nemam toliku moć predviđanja.) Tako smo se tih dana, kada su mnoge zemlje bile, da se kolokvijalno izrazim, “pod ključem” upravo okrenuli deljenju različitog sadržaja na internetu i društvenim mrežama. Posebno je bilo interesantno međusobno savetovanje o tome kako bi se na najbolji način moglo iskoristiti vreme provedeno u kući, bez mnogo susreta. Od nas je tada, kao i sada, pogrešno (pretpostavimo da je pogrešno) zahtevana socijalna distanca, umesto fizičke.  Mada, pored te fizičke trpela je svakako i društvena udaljenost. Sa nekim prijateljima nismo se videli i po šest meseci, a sa nekima još duže (do danas). Ali upravo pomenuto deljenje preko društvenih mreža uspelo je da održi neki vid druženja.
Dok smo gledali šta drugi čitaju, pišu, slikaju, spremaju, kojim se igrama sa svojom decom igraju, bilo nam je vrlo često lepo i drago, a  ponekad bi se uključio i onaj “balkanski gen” zavisti, pa bismo po malko i zavidili drugima na tome šta sve umeju, znaju, šta rade, (kasnije i gde idu), šta jedu… O toj osobini možemo pisati sa izuzetno kritičke tačke gledišta, ali ja bih je ovaj put zaobišla, pošto je ta crta jaka u stvarnom životu, ona se održala i u ovom “onlajn svetu”, te bih na nju skrenula pažnju samo kao na nešto što je doprinelo realnosti društvenih mreža. Ali kada bismo bacili pogled van tog prozora sa kojeg se vidi jedan pa skoro stvarni svet, sa svim njegovim manama i vrlinama, shvatili bismo da smo ipak malo bili usamljeni. I ta usamljenost nas je često vraćala na onaj početni strah, koji smo iznova i iznova zataškavali pogledom na “paralelnu realnost”, koja nam je pak pružala mnogo štošta što ova “prava stvarnost” nije. Mogli smo da gledamo predstave, filmove, čitamo knjige iz mnogobrojnih svetskih biblioteka, obilazimo muzeje, da “šetamo” ulicama gradova, čujemo buku Njujorka, vidimo Ajfelovu kulu izbliza i gospodsko sivilo Londona… Sve je bilo tako blizu, virtuelno, a toliko daleko stvarno. Slično je i sa ljudima, bili smo im u kućama, za stolovima, u kupatilima, a zapravo nikada udaljeniji jedni od drugih.
Internet je u jednom trenutku bio odličan način da delimo dobro i zlo,  vidimo bližnje, razmenjujemo ideje, ali on ne bi trebalo da bude jedini i osnovni način naše komunikacije, jer bez stvarnog dodira, slušanja, gledanja, nema pravog doživljaja. Ni bliskosti. Ni prijateljstva. Ni smisla. 

OSTAVITI ODGOVOR