INTERVJU: Dragan Bursać, građansko novinarstvo, skepsa ili nada?

Jedan od prvih intervjua za Objavi.ba dao je poznati banjalučki novinar Dragan Bursać koji je kao kolumnista, ali i kao nezavisni novinar vrlo aktivan na društvenim mrežama na kojima komentariše loše stanje i položaj građana u BiH

1044

Novinar: Darko Došlo

– To su dva potpuno besmislena pojma. Tranzicija slavi 35 godina postojanja na teritoriji bivše Jugoslavije i Bosne i Hercegovine. To je otprilike jedan univerzalan izgovor, za neki period između socijalizma i kapitalizma u kojem mi živimo 35 godina. Ne znam da li postoji definicija toga u udžbenicima, vjerovatno ne postoji. Taj se termin primio na Balkanu jer to su valjda ljudi koji su nezavisni od nečega, što zaista ne postoji. Ljudi su prije svega zavisni sami od sebe, zavisni su od svojih sposobnosti, zavise od svojih kolega, od svoje sredine i na kraju krajeva zavise od svoje redakcije i novca kojim su plaćeni. Termin nezavisno novinarstvo po meni je idealizovana slika nečega, ali pretpostavljam da bi to trebalo značiti neka osnovna, moralna načela, kojim se vlada čovjek koji je društveni radnik (čitaj novinar) nešto što bi trebalo da ima kod nas, a jako ga malo ima.

Na pitanje šta je za njega nezavisno novinarstvu, Bursać kaže:

– Ako je nezavisnost da govorite ono što mislite i imate platformu sa kojom možete to da kažete, a da vas čuje desetine hiljada ljudi onda to jeste nezavisno. Da govorite to što mislite, a pri tome ako ste pri malo zdravog razuma i ne govorite budalaštine onda ste nagrađeni od svijeta koji želi da vas linčuje i ubije, sklanjate se od ljudi koji nisu vaši istomišljenici. To je cijena nazavisnog novinarstva! Nezavisnost podrazumijeva i određene posljedice na koje morate biti spremni ukoliko stvarno želite da vas smatraju nezavisnim novinarem, dodao je Bursać uz opasku da termin nezavisno u određenim situacijama može značiti i jako skupo.

– Naravno da je skupo, to je 10-15 hiljada maraka koje sam za 3-4 mjeseca izvadio iz svog džepa. Skupo je toliko da mi je porodica nadgledana od strane MUP-a, da je moje kretanje prilično kontorlisana stvar. To je nešto što iscrpljuje, ali to neće uticati na nivo autocenzure da ću ja sada nešto paziti kada budem gazio ove koje već gazim. Mada, to je jako sebično ako vi dovodite u opasnost vašu porodicu, vaše najmilije zbog vašeg rada. Onda se malo zapitate, ali mislim da ću u budućnosti nastaviti, pa ćemo se ganjati.

Na pitanje da li je čuo za portal Objavi.ba, Bursać kaže:

– Da čuo sam, ali ne znam precizno o čemu se tačno radi da bih uzeo i nahvalio ga ‘Ad Hoc’. Nisam pesimista, ali mislim da građani nisu novinari. Ovdje je riječ o aktivistima koji postaju novinari. Aktivista u građanskom društvu ima jako malo i to su već ekolozi ili ljudi koji se bave građanskim pravima i oni su samo iskoristili instrumente, koji su svima dostupni i postali su novinari-aktivisti, gdje je to prepoznato kao građanin aktivist. Ali sam skeptičan da obični građanin može biti građanin novinar, jer nažalost to njih i ne interesuje. Mi uopšte nismo toliko osvješteno društvo gdje bi građanin izašao na ulice zato što će mu djetetu biti povećana školarina.